Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja jedan je od najbitnijih alata kojima se novinari, pre svega istraživački, služe kada treba pribaviti dokumenta od državnih organa. Neki od medijskih sadržaja nastalih upravo zahvaljujući podacima dobijenim posredstvom tog zakona uspeli su da pokrenu javnu debatu u lokalnim sredinama ili da aktuelizuju zaboravljeni problem. Ipak, konkretne reakcije nadležnih organa često izostaju.
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) prošle godine objavio je seriju tekstova o štetnosti malih hidroelektrana i malverzacijama koje su pratile dobijanje dozvola za njihovu izgradnju. Jedan od autora ovih tekstova Vladimir Kostić smatra da su podaci koje su dobili zahvaljujući korišćenju zahteva za pristup informacijama od javnog značaja doveli do značajnih pomaka kada je ovo istraživanje u pitanju.
“Zahvaljujući odgovorima koje smo dobijali od Zavoda za zaštitu prirode, na primer, uspevali smo da pokažemo štetu koju investitori prave na rekama širom Srbije. Takođe, informacije koje smo dobijali od drugih zvaničnih institucija davale su nam neophodan kontekst i ukazivale na moguće ‘rupe’ u sistemu”, kaže Kostić.
Novinar portala VOICE Dalibor Stupar istraživao je “nestanak” murala “Jedina istina” francuskog umetnika Remeda u Novom Sadu pokušavajući da od nadležnih institucija dobije odgovore o ovom slučaju.
“Tekst o tome objavljen je pola godine nakon uništenja murala, i jasno ukazuje na moguću krivicu grada, uključujući i nereagovanje brojnih nadležnih organa na taj vandalski čin, te lažna obećanja da će krivci biti pronađeni. Zahvaljujući njemu, ta tema je ponovo aktuelizovana i otrgnuta od zaborava”, kaže Stupar.
Portal Južne vesti u oktobru je objavio tekst „Svi novinari gradonačelnika Niša” o nezakonitoj saradnji gradonačelnika Niša i pojedinih novinara, a ovaj slučaj istraživao je novinar Stefan Marković. Trenutno se čeka reakcija Inspekcije, koja je saopštila da će obaviti nadzor rada Kabineta gradonačelnika.
“Informacije koje sam dobio preko zahteva – zapravo su temelj te priče. Pre svega jer su zahvaljujući njima nezvanične informacije da su određeni novinari angažovani u Kabinetu gradonačelnika, mimo bilo kakvog dokumenta, a samim tim i zakona, postale zvanične”, kaže Stefan Marković.
On dodaje da je donekle neuobičajeno što se budžetska inspekcija zvanično oglasila ovim povodom, ali da je neuobičajeno i kako je do toga došlo.
“Kada sam ih zvao za komentar, u inspekciji su mi rekli da ‘ne čitaju novine’, te da nisu upoznati sa slučajem. Da bi se upoznali sa slučajem, tražili su da sve što imam pošaljem poštom (ne elektronskom) pa da oni odreaguju”, priča Marković.
Novinarka Radija Slobodna Evropa Natalija Jakovljević pisala je o rušenjima u zaštićenoj zoni u centru Subotice, a svoju priču potkrepila je dokumentima koje je dobila od državnog organa zahvaljujući zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja.
“Povodom ove priče obratila sam se Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici. Od njih sam zatražila dokument, to jest dozvolu na osnovu koje je omogućeno rušenje kuća u Ulici braće Radić. Ova dozvola je izdata privatnoj firmi koja je srušila kuće”, kaže Jakovljević.
Hvala Povereniku
Reporter Televizije N1 i autor tekstova na portalu VOICE o nepravilnostima prilikom izgradnje Tržnog centra Promenada u Novom Sadu Mladen Savatović kaže da je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja bitan za svakog istraživačkog novinara.
“Informacije koje sam ja dobio zahvaljujući postojanju ovog zakona bile su izuzetno korisne. Istraživačko novinarstvo se velikim delom oslanja na taj zakon, jer je u većini slučajeva to jedini način da se legalno dođe do određenih podataka ili da se potvrde ili opovrgnu tvrdnje i navodi sagovornika.”, smatra Savatović.
On takođe navodi da je obim informacija koje je tražio od državnih organa povodom tekstova o Promenadi bio različit.
“Nekada su se informacije svodile na zvaničnu potvrdu ili demanti, nekad sam tražio zvaničan podatak, na primer, o količini novca koja je izdvojena po nekom osnovu, a nekada se radilo o znatno obimnijoj dokumentaciji (zapisi, transkripti, projektna dokumentacija, spiskovi…)“, kaže Savatović.
Međutim, novinarima često ni Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nije dovoljan, jer se dešava da državni organi ne daju podatke koje su dužni da dostave u zakonskom roku. U ovakvim slučajevima reaguje Poverenik za informacije od javnog značaja, koji nalaže instituciji da dostavi tražena dokumenta. Natalija Jakovljević došla je do informacija upravo zahvaljujući Povereniku.
“Naišla sam na ćutanje administracije kada je u pitanju Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici. Ni nakon 15 dana čekanja nisam dobila zatraženi dokument, nakon čega sam podnela žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja. Nakon nekoliko dana, dobila sam odgovor od zavoda zajedno sa nedostajućim dokumentom”, kaže Jakovljević.
Slično iskustvo imao je i Stefan Marković iz Južnih vesti.
“Poteškoća je bilo samo sa prvim zahtevom, kada su iz Kabineta gradonačelnika odbijali da odgovore na njega i dostave sve informacije o zaposlenima. Međutim, nakon rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja, stigao je i odgovor”, kaže Marković.
Vlasti opstruišu primenu zakona
U izveštaju Freedom House-a za 2019. godinu navodi se da, iako zakon iz 2004. godine ohrabruje javnost da traži informacije od javnog značaja, vlasti u praksi često opstruišu ovakve zahteve.
Mladen Savatović u nekoliko navrata je imao sličnih problema prilikom traženja informacija od javnog značaja.
“Dešavalo se da institucije ćute – niti proslede informaciju, niti me obaveste da li je uopšte poseduju. Bilo je situacija i kada bi prosledile delimičnu dokumentaciju, te sam morao da im se ponovo obraćam, pozivajući se na neka saznanja, a dešavalo se i da moram da ih upozorim da ću se obratiti Povereniku ukoliko mi ne proslede tražene podatke. Ponekad je vredelo, ponekad ne”, kaže Savatović.
Vladimir Kostić delimično je zadovoljan primenom ovog Zakona, ali je primetan trend postepenog zatvaranja institucija.
“Ne samo da nam nadležni ne odgovaraju na zahteve ili odbijaju da nam dostave odgovore, već se sve manje obaziru i na rešenja Poverenika i kazne koje izriče. Zbog toga je Centar za istraživačko novinarstvo ove godine po prvi put odlučio da protiv pojedinih institucija podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.”, kaže Kostić.
Ali i pored toga, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u velikoj meri pomaže novinarima u njihovom radu. Novinarima bi posao bio znatno teži kada ne bi imali kome da se obrate za ovakvu vrstu pomoći, smatra Natalija Jakovljević.
“Mnoge priče ne bi mogle biti objavljene bez dobijanja važnih dokumenata za koje javnost treba da zna, jer, na kraju krajeva, građani finansiraju institucije koje su dužne da rade u njihovom interesu, a ne u interesu političara i biznismena”, kaže Jakovljević.
Vladimir Kostić smatra da je ovaj zakon donekle izmenio novinarstvo u Srbiji i uticao na dalje razvijanje istraživačkog novinarstva.
“Neke od najznačajnijih priča koje smo moje kolege i ja objavili su zasnovane upravo na podacima do kojih smo došli na osnovu ovog zakona. Zbog toga je važno da ova institucija ostane nezavisna kao i da se zakon i praksa unapređuju, a ne derogiraju”, zaključuje Kostić.
Irena Čučković (VOICE)
Tekst je nastao u okviru projekta „Informisani građani, kontrolori lokalne vlasti“, koji NDNV realizuje u saradnji sa organizacijom CRTA
